Marx

„Čas je za Brechta!“ so rekli vsi, a vendar je ostalo odprto vprašanje ali vsi s tem zares soglašajo.

Paolo Virno v Slovnici mnoštva postavi radikalne teze o postfordističnem produkcijskem načinu. Ena od tez, za katero se zdi, da je ključna, je teza o »ukinitvi produkcijskega časa« kot podlage menjalne vrednosti blaga, ki jo izpelje iz Marxove analogne teze iz t.i. Fragmenta o strojih v Grundrisse. Avtor si bo preko koncepta mezde in njene vpetosti tako v produkcijsko, kot konsumpcijsko fazo kapitalističnega procesa prizadeval pokazati ravno nasprotno, torej, iz koncepta mezde deducirati delovni čas kot še vedno obstoječo podlago menjalne vrednosti. Na ta način bo poskušal osvetliti nekatere simptomatične točke Virnove metodologije, pri kateri je glavni poudarek na redukciji kapitalističnega produkcijskega načina na njegovo produkcijsko fazo, kjer umanjka sleherna analiza distribucijske plati procesa, ki na novo osvetli probleme Virnove teorije.

Rad će se kretati u prevashodno u sferi 19-vekovne socijalne (u najširem smislu) teorije, posebno ističući, slobodno rečeno, dijalog između Prudona i Marksa. Prema tome, u žiži interesa je tzv. „mladi Marks“, izvesni elementi Prudonove političke teorije, a pre svega je odlučujući aspekt „mobilizacije“ ova dva autora u „dnevno političkim“ pitanjima toga doba: sučeljavajući neke njihove predloge konkretnih političkih akcija u vremenu nakon 1848. Posebno ćemo istaći, kao ilustraciju, razliku u shvatanjima ova dva mislioca povodom revolucione prakse, te konkretnije- odnosa socijalne i političke revolucije.

Kada Derrida izričito kaže da je dekonstrukcija nemoguća i nezamisliva u premarksističkom prostoru, njega opsedaju duhovi, sablasti, utvare; jer ’’spekulacija je uvijek fascinirana, opčinjena utvarom’’.
Polazeći od zadataka koji su nam stavljeni u nasleđe, jer nasleđe i nije datost već uvek zadatak, Derrida pokazuje neophodnost duha marksizma koji se ogleda u postupku radikalne kritike. Sablast marksizma iziskuje postupak radikalne kritike, a to znači one kritike koja involvira samokritiku. Na nekoliko mesta takav scenario radikalne kritike biće ocrtan kao dekonstrukcija, što je možda drugačije od opisa dekonstrukcije koja nije ni kritika ni analiza. No, kako je i sama odredba dekonstrukcije jedna ne-odredba, jedna (hegelovska) odredba koja i nema nikakvu drugu bit nego apsolutni nemir da ne bude to što jeste, ne-pozicija, onda nije ništa nekonsekventno u tome da dekonstrukcija biva obuzeta sablastima radikalne marksističke kritike.

U svojim najranijim radovima, kao što su Le Système des objets (1968), La Société de consummation (1970), a posebice Pour une critique de l’economie politique du signe (1972), Jean Baudrillard još je uvijek prvenstveno zainteresiran za de Saussureovu semiologiju i 'simboličku razmjenu'. Tekstove ranog Baudrillarda u tom smislu ne karakterizira postmoderni diskurs po kojem je kasnije postao poznat (teza o simulaciji, Zaljevskom ratu koji se nije dogodio, 11. rujnu, itd.), već koncizan i kritičan stil. Pod utjecajem Georgesa Bataillea i Rolanda Barthesa, Baudrillard zagovara tezu da svaki objekt, kao znak, kaže nešto o svojim korisnicima, te da je Marx bio u krivu kad je robu raščlanio na razmjensku i upotrebnu vrijednost.

V pričujočem zapisu obravnavamo osrednji epistemološki in teoretski problem kritike politične ekonomije, t.i. transformacijski problem. Problem ima kvantitativni in kvalitativno plat, obe ostajata do danes odprti. Ukvarjamo se predvsem z drugo razsežnostjo, in sicer tako, da jo (1) zastavimo kot problem izdelave koncepta spremenjene oblike (verwandelte Form) in jo (2) umestimo v epistemološki (dialektični materializem) in konceptualni (historični materializem) okvir althusserjanskega marksizma. Predavanje obsega le zadnje štiri točke, pri čemer pa ves čas temelji na izpeljavah iz prvih treh. Zato jih slušateljem ponujamo v pisni obliki kot pripravo na predavanje.

Autor bi želeo da, na seminaru, posveti pažnju tematici Verbindunga – ključnog koncepta Marksovog razumevanja strukture društvene formacije. Osvetljavanje ovog koncepta trebalo bi da se izvede preko upoređivanja ove tematike sa problematikom (socijal)darvinizma, sa jedne, te sa problematikom kombinatorike u matematičkom smislu sa druge strane. Prema autorovom stanovištu, i jedna i druga problematika su strane marksističkoj koncepciji Verbindunga, prva zbog svog izravno genetičkog karaktera, stranog istorijskom materijalizmu, druga zbog činjenice da se kod Verbindunga ne radi „o kombinatorici u užem smislu te riječi, tj. o obliku u kojem zamenjuju mjesta samo faktori i njihovi odnosi, a ne i njihova priroda“ (Balibar, E., „O temeljnim pojmovima historijskog materijalizma“).

Prevladavajućim oblikom separacije od logike neoliberalizma danas se još uvijek smatra marksistička logika klasne borbe. Da je stanje kompliciranije nego što se čini pokazuju različite društvene situacije u kojima se te suprotstavljene logike lako pomiruju. Sve je više slučajeva (barem u Hrvatskoj) u kojem zastupnici marksizma i liberalizma zauzimaju istu poziciju prema radničkim pokretima koji postaju odviše ideološki prljavi ili anakroni da bi preuzeli ulogu revolucionarnog pokretača koja im je nekada pripadala. Želim analizirati tektonske promjene koje su se dogodile u marksizmu kao teoriji, a koje ga sve više približavaju logici politike identiteta doprinoseći time sveopćem zatiranju ideje emancipatorne politike.

Klasični ekonomski pristop vstopno točko svoje analize ąe zmeraj zvaja na racionalnega individuma, čigar počelo je maksimizacija lastne koristi. Dogma za katero se Marksu v uvodu h Grundrisse niti ne zdi vredno prelivati veliko črnila in jo zavrne na kratek a mojstrski način. Ta ista dogma še danes straši naokrog in na povsem neokusen način obvladuje prevladujoči ekonomski diskurz.

Hoćemo li zaključiti da nema marksovske ili marksističke »političke ekonomije«, budući da Marx određuje svoj diskurs kao kritiku političke ekonomije? Poznato je da Marks radikalno kritikuje političku ekonomiju, ukoliko je njen pretpostavljeni objekt (zadovoljenje potreba, bogatstvo nacija, itd.) definisan ideološkim kategorijama modernog buržoaskog društva, odnosno vrednostima buržoaske politike prerušene, zarad ideoloških razloga, u nauku političke ekonomije: otuda Marxovo određenje političke ekonomije kao »buržoaske nauke« ekonomije. Na jednoj strani, dakle, »buržoaska nauka« ekonomije, na drugoj kritika političke ekonomije, za koju Marx kaže, u pogovoru za drugo nemačko izdanje »Kapitala«: »Ukoliko takva kritika [kritika političke ekonomije] uopšte zastupa neku klasu, može ona zastupati samo onu čiji je istorijski poziv da prevrne kapitalistički način proizvodnje i da potpuno ukine klase, dakle samo – proletarijat.«

Govor o askezi zauzima istaknuto mesto kod autora koje je Pol Riker nazvao „majstorima sumnje”. Askeza se pojavljuje kao volja za moć u analizama Genealogije morala, odnosno kao represivna desublimacija u jednom razumevanju psihoanalize. Naš je zadatak da odredimo mesto pitanja askeze u kritici političke ekonomije, s posebnim osvrtom na I knjigu Kapitala. Pre svega moramo videti da ovaj kritički govor ne interpretira askezu u opštoj povesti Zapada, već izrazito u jednoj povesnoj situaciji. Moramo da analiziramo i sam razlog zbog kojeg baš u slučaju Marksa nije posvećena pažnja problematici askeze. Reč je o predrasudi koja smatra da je naglašavanje važnosti askeze svojstveno samo Veberovoj analizi kapitalizma. Za razliku od ovog pristupa moramo drugačije da pročitamo i sam tekst Vebera, moramo se osloboditi od predrasude koja već unapred čita Protestantsku etiku i duh kapitalizma kao puki prigovor shvatanju baze i nadgradnje u istorijskom materijalizmu.