Derrida

Kada Derrida izričito kaže da je dekonstrukcija nemoguća i nezamisliva u premarksističkom prostoru, njega opsedaju duhovi, sablasti, utvare; jer ’’spekulacija je uvijek fascinirana, opčinjena utvarom’’.
Polazeći od zadataka koji su nam stavljeni u nasleđe, jer nasleđe i nije datost već uvek zadatak, Derrida pokazuje neophodnost duha marksizma koji se ogleda u postupku radikalne kritike. Sablast marksizma iziskuje postupak radikalne kritike, a to znači one kritike koja involvira samokritiku. Na nekoliko mesta takav scenario radikalne kritike biće ocrtan kao dekonstrukcija, što je možda drugačije od opisa dekonstrukcije koja nije ni kritika ni analiza. No, kako je i sama odredba dekonstrukcije jedna ne-odredba, jedna (hegelovska) odredba koja i nema nikakvu drugu bit nego apsolutni nemir da ne bude to što jeste, ne-pozicija, onda nije ništa nekonsekventno u tome da dekonstrukcija biva obuzeta sablastima radikalne marksističke kritike.