1. majska šola DPU

U uvodu mog izlaganja ukazacu na cinjenicu da Zapadni Balkan kao geopoliticka designacija jedog regiona je za prvi put spomenuta u 1998 godine, na samitu Evropske Unije u Vienu. Posle inauguriracije Zapadnog Balkana, ova sintagma koristiti se kao legitimna kovanica za odredzeni geopoliticki region koji se prostire na 264.256 km². Zapadni Balkan mozemo razumeti kao pokushaj da se kompresiraju sva nejasna znacenja Balkana, sada vezani za odredenu teritoriju preko iscrtanu topografsku konturu. Tu se Evropska Unija podrazumeva kao operator realnosti producirajuci Zapadnog Balkana kako Socijalnog /Poltickog /Geopolitickog/Ekonomskog/ Kulturne konstrukcije koja sluzi odredzenom cilju u odredzeni vremenski ram. Šta vishe, Zapadni Balkan postaje oblast imaginacije, fantazije, mitova i opsesije. Celokupni Zapadni Balkan je Border land, opkruzan sa zemlje Evropske Unije, on pretstavlja novi tip polarizacije. Distinkcija se moze uraditi izmedzu centra i periferije, razlicitih pazarih uslova, i pojava neshto shta bih imenovao kao tranziciono stanje unutar granice Zapadnog Balkana. Zajednicka nit ovog regiona je problem samo-reprezentacije, u smeru Marksove tvrdnje da Oni koji ne mogu sami sebe reprezentirati, oni moraju biti reprezentirani, tu je iscekivanje da se progovori kao autentican pripadnik reprezentirane grupe, potpuno adekvatan za svoju populaiju.

U seminaru će se govoriti o problemu političke emancipacije. Pokušat ćemo odgovoriti na pitanje koliko različiti tipovi identitetskih politika, koje se nerijetko proklamiraju emancipatorskima, uistinu emancipiraju od specifičnog tipa politike, onog političke ekonomije. U tom smislu postavit ćemo pitanje da li se o političkoj ekonomiji može govoriti samo kao o socijalnoj fizici, kako se ona prezentira u (neo)liberalnom diskursu. Kakav tip emancipatorne politike je moguć kroz kritiku političke ekonomije? Koliko takav tip politike komunicira ili ne sa različitim tipovima identitetskih politika?

Paolo Virno v Slovnici mnoštva postavi radikalne teze o postfordističnem produkcijskem načinu. Ena od tez, za katero se zdi, da je ključna, je teza o »ukinitvi produkcijskega časa« kot podlage menjalne vrednosti blaga, ki jo izpelje iz Marxove analogne teze iz t.i. Fragmenta o strojih v Grundrisse. Avtor si bo preko koncepta mezde in njene vpetosti tako v produkcijsko, kot konsumpcijsko fazo kapitalističnega procesa prizadeval pokazati ravno nasprotno, torej, iz koncepta mezde deducirati delovni čas kot še vedno obstoječo podlago menjalne vrednosti. Na ta način bo poskušal osvetliti nekatere simptomatične točke Virnove metodologije, pri kateri je glavni poudarek na redukciji kapitalističnega produkcijskega načina na njegovo produkcijsko fazo, kjer umanjka sleherna analiza distribucijske plati procesa, ki na novo osvetli probleme Virnove teorije.

Tematizacija odnosa humanitarne pomoći kao dela kapitalističke eksploatacije – koje su pozitivne strane. Preispitivanje parole: »Pomoć je nasilje« na relaciji Hegel-Žižek-Sloterdajk. Istraživanje Badjuove trijade – vojna intervencija, ekonomija, pomirenje, kritika ideje pomirenja kao normalizacije imperijalno uslovljenog stanja.

S obzirom da je industrijski kapitalizam na zalasku i da je došlo do radikalnih promjena kad je riječ o tendencijama suvremenog kapitalizma (širenje središnje uloge znanja unutar društvene organizacije proizvodnje te "financijarizacija") i nastanka kapitalizma koji je utemeljen na znanju u kojem proizvodnja i kontrola znanja postaju glavni moment valorizacije kapitala (tzv. "knowledge based economy"), potrebno je razmisliti o novim teorijskim strategijama i metodološkim pristupima novoj situaciji. Bez tog pojma ne mogu se shvatiti veze između a) razvoja proizvodnih snaga i b) razvoja društvenih odnosa proizvodnje.

Rad će se kretati u prevashodno u sferi 19-vekovne socijalne (u najširem smislu) teorije, posebno ističući, slobodno rečeno, dijalog između Prudona i Marksa. Prema tome, u žiži interesa je tzv. „mladi Marks“, izvesni elementi Prudonove političke teorije, a pre svega je odlučujući aspekt „mobilizacije“ ova dva autora u „dnevno političkim“ pitanjima toga doba: sučeljavajući neke njihove predloge konkretnih političkih akcija u vremenu nakon 1848. Posebno ćemo istaći, kao ilustraciju, razliku u shvatanjima ova dva mislioca povodom revolucione prakse, te konkretnije- odnosa socijalne i političke revolucije.

Kada Derrida izričito kaže da je dekonstrukcija nemoguća i nezamisliva u premarksističkom prostoru, njega opsedaju duhovi, sablasti, utvare; jer ’’spekulacija je uvijek fascinirana, opčinjena utvarom’’.
Polazeći od zadataka koji su nam stavljeni u nasleđe, jer nasleđe i nije datost već uvek zadatak, Derrida pokazuje neophodnost duha marksizma koji se ogleda u postupku radikalne kritike. Sablast marksizma iziskuje postupak radikalne kritike, a to znači one kritike koja involvira samokritiku. Na nekoliko mesta takav scenario radikalne kritike biće ocrtan kao dekonstrukcija, što je možda drugačije od opisa dekonstrukcije koja nije ni kritika ni analiza. No, kako je i sama odredba dekonstrukcije jedna ne-odredba, jedna (hegelovska) odredba koja i nema nikakvu drugu bit nego apsolutni nemir da ne bude to što jeste, ne-pozicija, onda nije ništa nekonsekventno u tome da dekonstrukcija biva obuzeta sablastima radikalne marksističke kritike.

U svojim najranijim radovima, kao što su Le Système des objets (1968), La Société de consummation (1970), a posebice Pour une critique de l’economie politique du signe (1972), Jean Baudrillard još je uvijek prvenstveno zainteresiran za de Saussureovu semiologiju i 'simboličku razmjenu'. Tekstove ranog Baudrillarda u tom smislu ne karakterizira postmoderni diskurs po kojem je kasnije postao poznat (teza o simulaciji, Zaljevskom ratu koji se nije dogodio, 11. rujnu, itd.), već koncizan i kritičan stil. Pod utjecajem Georgesa Bataillea i Rolanda Barthesa, Baudrillard zagovara tezu da svaki objekt, kao znak, kaže nešto o svojim korisnicima, te da je Marx bio u krivu kad je robu raščlanio na razmjensku i upotrebnu vrijednost.

V pričujočem zapisu obravnavamo osrednji epistemološki in teoretski problem kritike politične ekonomije, t.i. transformacijski problem. Problem ima kvantitativni in kvalitativno plat, obe ostajata do danes odprti. Ukvarjamo se predvsem z drugo razsežnostjo, in sicer tako, da jo (1) zastavimo kot problem izdelave koncepta spremenjene oblike (verwandelte Form) in jo (2) umestimo v epistemološki (dialektični materializem) in konceptualni (historični materializem) okvir althusserjanskega marksizma. Predavanje obsega le zadnje štiri točke, pri čemer pa ves čas temelji na izpeljavah iz prvih treh. Zato jih slušateljem ponujamo v pisni obliki kot pripravo na predavanje.

Autor bi želeo da, na seminaru, posveti pažnju tematici Verbindunga – ključnog koncepta Marksovog razumevanja strukture društvene formacije. Osvetljavanje ovog koncepta trebalo bi da se izvede preko upoređivanja ove tematike sa problematikom (socijal)darvinizma, sa jedne, te sa problematikom kombinatorike u matematičkom smislu sa druge strane. Prema autorovom stanovištu, i jedna i druga problematika su strane marksističkoj koncepciji Verbindunga, prva zbog svog izravno genetičkog karaktera, stranog istorijskom materijalizmu, druga zbog činjenice da se kod Verbindunga ne radi „o kombinatorici u užem smislu te riječi, tj. o obliku u kojem zamenjuju mjesta samo faktori i njihovi odnosi, a ne i njihova priroda“ (Balibar, E., „O temeljnim pojmovima historijskog materijalizma“).

Prevladavajućim oblikom separacije od logike neoliberalizma danas se još uvijek smatra marksistička logika klasne borbe. Da je stanje kompliciranije nego što se čini pokazuju različite društvene situacije u kojima se te suprotstavljene logike lako pomiruju. Sve je više slučajeva (barem u Hrvatskoj) u kojem zastupnici marksizma i liberalizma zauzimaju istu poziciju prema radničkim pokretima koji postaju odviše ideološki prljavi ili anakroni da bi preuzeli ulogu revolucionarnog pokretača koja im je nekada pripadala. Želim analizirati tektonske promjene koje su se dogodile u marksizmu kao teoriji, a koje ga sve više približavaju logici politike identiteta doprinoseći time sveopćem zatiranju ideje emancipatorne politike.

Namen tega kratkega ekskurza je izvesti paradoksalen poskus vzporednega branja Marxove analize vrednostne forme in Fregejeve logiške konstrukcije numeričnega pojma.
Marxova analiza vrednosti, ki je obenem konstrukcija pojma vrednosti, se drži predvsem naravoslovnega diskurza (pozornost velja kvantiteti in kvaliteti, kakor se kažeta v vrednostnem izrazu). V ospredju je ukvarjanje s substanco, z bistvom, z mero in merilom vrednosti. Zato tukajšnje podvzetje temelji na zastranitvi teh momentov, v ospredje pa postavlja druge, manj očitne teoretske procese, ki delujejo v ozadju vrednostne forme.

Klasični ekonomski pristop vstopno točko svoje analize ąe zmeraj zvaja na racionalnega individuma, čigar počelo je maksimizacija lastne koristi. Dogma za katero se Marksu v uvodu h Grundrisse niti ne zdi vredno prelivati veliko črnila in jo zavrne na kratek a mojstrski način. Ta ista dogma še danes straši naokrog in na povsem neokusen način obvladuje prevladujoči ekonomski diskurz.

Hoćemo li zaključiti da nema marksovske ili marksističke »političke ekonomije«, budući da Marx određuje svoj diskurs kao kritiku političke ekonomije? Poznato je da Marks radikalno kritikuje političku ekonomiju, ukoliko je njen pretpostavljeni objekt (zadovoljenje potreba, bogatstvo nacija, itd.) definisan ideološkim kategorijama modernog buržoaskog društva, odnosno vrednostima buržoaske politike prerušene, zarad ideoloških razloga, u nauku političke ekonomije: otuda Marxovo određenje političke ekonomije kao »buržoaske nauke« ekonomije. Na jednoj strani, dakle, »buržoaska nauka« ekonomije, na drugoj kritika političke ekonomije, za koju Marx kaže, u pogovoru za drugo nemačko izdanje »Kapitala«: »Ukoliko takva kritika [kritika političke ekonomije] uopšte zastupa neku klasu, može ona zastupati samo onu čiji je istorijski poziv da prevrne kapitalistički način proizvodnje i da potpuno ukine klase, dakle samo – proletarijat.«

Do nedavno se govorilo o kraju ere poizvodnje (Bodrijar), ali i o kraju istorije (Fukujama). Odakle dalazi taj apokaliptičan ton? I šta on za nas danas znači? Da li je dovoljno reći da je u pitanju nova ideologija, ili je potrebno učiniti još nešto više kako bi se takvo stanje objasnilo? I ako bar malo vodimo računa o tom tonu, možemo li postaviti pitanje kako danas stoji stvar sa kritikom političke ekonomije?

Objekt naše raziskave bo dvojen: na eni strani se bomo lotili pregleda nekaterih teoretskih analiz jugoslovanskega samoupravnega socializma, nato pa jih bomo v drugem koraku dopolnili s (post)althusserjansko, točneje regulacionistično analizo.

Postavio bih pitanje problema teorijske izgradnje znanja o društvenim činjenicama kroz strukturalističku interpretaciju istorijskomaterijalističke problematike Marxovog dela, sa naglaskom na problem mišljenja politike.