Postmarksizam i Zapadni Balkan

U uvodu mog izlaganja ukazacu na cinjenicu da Zapadni Balkan kao geopoliticka designacija jedog regiona je za prvi put spomenuta u 1998 godine, na samitu Evropske Unije u Vienu. Posle inauguriracije Zapadnog Balkana, ova sintagma koristiti se kao legitimna kovanica za odredzeni geopoliticki region koji se prostire na 264.256 km². Zapadni Balkan mozemo razumeti kao pokushaj da se kompresiraju sva nejasna znacenja Balkana, sada vezani za odredenu teritoriju preko iscrtanu topografsku konturu. Tu se Evropska Unija podrazumeva kao operator realnosti producirajuci Zapadnog Balkana kako Socijalnog /Poltickog /Geopolitickog/Ekonomskog/ Kulturne konstrukcije koja sluzi odredzenom cilju u odredzeni vremenski ram. Šta vishe, Zapadni Balkan postaje oblast imaginacije, fantazije, mitova i opsesije. Celokupni Zapadni Balkan je Border land, opkruzan sa zemlje Evropske Unije, on pretstavlja novi tip polarizacije. Distinkcija se moze uraditi izmedzu centra i periferije, razlicitih pazarih uslova, i pojava neshto shta bih imenovao kao tranziciono stanje unutar granice Zapadnog Balkana. Zajednicka nit ovog regiona je problem samo-reprezentacije, u smeru Marksove tvrdnje da Oni koji ne mogu sami sebe reprezentirati, oni moraju biti reprezentirani, tu je iscekivanje da se progovori kao autentican pripadnik reprezentirane grupe, potpuno adekvatan za svoju populaiju.

U tom smeru termin Hegemonija ili sintagma Hegemonisticka artikulacija smatram adekvatnim u pristupu ove problematike. Ovi koncepti omogucuju diferenciranja u utvrdenu relaciju EU - Zapadni Balkan. Bilo bi previshe redukcionisticki da mislimo fenomen Zapadnog Balkana preko binarne relacije Subject-Object. Imeno, celokupna reprezentativna stvarnost moze se raumeti ne kao ednolicna, nego u smeru stimuliranja razlicitih diskurzivnih formacija koje su pozicioniraju suprotno dominantnih naracija. U smeru post-marksizma da svaka forma lishenosti necega sazdaje svoju sopstvenu episemologiju, svoj pogled i svoju ekspresiju istine.