Dekonstruktivna praksa i novi koncept ekonomije

Kada Derrida izričito kaže da je dekonstrukcija nemoguća i nezamisliva u premarksističkom prostoru, njega opsedaju duhovi, sablasti, utvare; jer ’’spekulacija je uvijek fascinirana, opčinjena utvarom’’.

Polazeći od zadataka koji su nam stavljeni u nasleđe, jer nasleđe i nije datost već uvek zadatak, Derrida pokazuje neophodnost duha marksizma koji se ogleda u postupku radikalne kritike. Sablast marksizma iziskuje postupak radikalne kritike, a to znači one kritike koja involvira samokritiku. Na nekoliko mesta takav scenario radikalne kritike biće ocrtan kao dekonstrukcija, što je možda drugačije od opisa dekonstrukcije koja nije ni kritika ni analiza. No, kako je i sama odredba dekonstrukcije jedna ne-odredba, jedna (hegelovska) odredba koja i nema nikakvu drugu bit nego apsolutni nemir da ne bude to što jeste, ne-pozicija, onda nije ništa nekonsekventno u tome da dekonstrukcija biva obuzeta sablastima radikalne marksističke kritike.

Dekonstruktivna praksa duguje Marksovom razlikovanju rada i prakse, kao i mišljenju tehnike na daljinu. Dekonstrukcija je već u svom postupku jedna ekonomična procedura rasklapanja koja računa na nesvodivi udeo slučajnosti, a pojam ekonomije se ovde mora misliti u nekalkulativnom smislu, bez reciprociteta i blisko sa pojmom straha (ovo će biti objašnjeno u detaljnijem radu). Strah pred fantomom je ono što je revolucionarno. Opsednut i u strahu od duha marksizma Derrida pokušava naznačiti aktuelna pitanja/probleme/štitove i oklope i načine na koji bi bilo neophodno odgovoriti na zadatak koji nam marksizam zadaje u našem dobu.

Rane ’’novog svetskog poretka’’ biće naznačene kroz deset tačaka (božjih zapovesti): nezaposlenost, beskućnost, ekonomski ratovi, protivrečnosti liberalnog tržišta, problem spoljnjeg duga, problem industrije i trgovine naoružanjem, diseminacija atomskog naoružanja, međuetnički ratovi koji nas prisiljavaju da mislimo virtuelizaciju prostora i vremena u jednoj novoj tehnonauci, problem moći država-fantoma, zahtev novih analiza međunarodnog prava. Potreba da se prizove staro ide upravo iz krize. A krizu je nemoguće rešavati bez izvesnog obećanja, jedne emancipatorske i mesijanske afirmacije (ali oslobođeno metafizičko-religiozne konotacije), dakle nove internacionale koja je opsednuta duhovima i sablastima koji neće ostati puki duhovi i sablasti, nego koji proizvode događaje. I da ne bude zabune, to što Derrida piše o opsednutosti Marksom, o jednom dekonstruktivnom dugu marksizmu, znači da se Marksov tekst rasparava sam sobom. Tako je Marskova zavisnost od ontologije i sama obezbedila mesto predekonstrukcije.

Mislite da Derrida laže? Prvo je rekao da je dekonstrukcija nemoguća u premarksističkom prostoru, a onda, pošto je Marksova ontologija referencija na prisutnost kao objektivnost, diferencija upotrebne i razmenske vrednosti Stvari, stavila Marksa van utvarologije, Derrida je smestio Marksa na scenu pre dekonstrukcije. I taj njegov trik, majstorska eskamotaža, pokazaće kako je ovde zapravo reč o jednoj drugoj utvari. Čitavom lovu na fantome. Prvo Marksova opsednutost Šekspirom, Hamletova opsednutost duhom oca, Valerijeva opsednutost Hamletom koji je opsednut fantomima Leonarda, Lajbnica, Kanta, Hegela, Marksa, Marksova opsednutost Štirnerom koji je opsednut Hegelom, sve sinovi Oca, poslušni sinovi i neposlušni sinovi koji pokušavaju da raskinu sinovstvo. Edipalni jebarnik. ’’A očinska Hegelova sjenka se neprestano vraća’’2 Htela sam ovo reći. I da ne bude zabune, to što Derrida piše o opsednutosti Marksom, samo je još jedna opsena. Derrida je opsednut Hegelom.