Šta danas znači kritika političke ekonomije?

Do nedavno se govorilo o kraju ere poizvodnje (Bodrijar), ali i o kraju istorije (Fukujama). Odakle dalazi taj apokaliptičan ton? I šta on za nas danas znači? Da li je dovoljno reći da je u pitanju nova ideologija, ili je potrebno učiniti još nešto više kako bi se takvo stanje objasnilo? I ako bar malo vodimo računa o tom tonu, možemo li postaviti pitanje kako danas stoji stvar sa kritikom političke ekonomije?

Sa druge strane, opčinjeni smo nekim drugim konceptima. Nasuprot policijskom se zagovara političko (Ransijer), nasuprot golom životu politički život (Agamben), dok se nada traži i u novoj koncepciji revolucionarnih snaga, u mnoštvu (Hardt i Negri). Nasuprot tradicionalnom radništvu Balibar zagovara koncept radnika – putnika, a sve veći napori se ulažu u to da se sagleda odnos između centra kapitala i njegove periferija. Ali, uprkos tome, isto bi se tako moglo reći, na tragu Altisera, da nama danas još uvek nedostaje jedna ''teorija prakse'', ili jedna ''teorija teorijske prakse''. Ipak, ova konstatacija nam ne pomaže puno u rešavanju postojećih problema, isto kao što nam konstatacija gladi ne pomeže puno u načinu da se ona zadovolji. Nismo li tako u jednom ćorsokaku, ili kako je to već Benjamin zvao, slepoj ulici. Kome da se obratimo za pomoć?

«Ljudi prave svoju sopstvenu istoriju, ali oni je ne prave po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali, nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su date i nasleđene. Tradicija svih mrtvih generacija pritiskuje kao mora mozak živih. I upravo kad izgleda da su zauzeti time da sebe i stvari preokrenu, da stvore nešto čega još nije bilo, upravo u takvim epohama revolucionarne krize oni bojažljivo prizivaju u svoju službu duhove prošlosti, pozajmljuju od njih imena, bojne parole, kostime, da bi, prerušeni u to prečasno ruho i pomoću tog pozajmljenog jezika, izveli novi svetskoistorijski prizor».1 Ne kaže li Marks da u trenutku kada nade nema, ona ipak stiže. U okolnostima revolucionarnih kriza, neki od nas su u tome prepoznali ćorsokake istorije, dakle, u okolnostima kada ne postoje teorije na koje se možemo pozivati i prema kojima možemo delati, dakle, u trenucima kada izgleda da nade nema, ili da svaka nada umire, ona ipak stiže. Doduše, to se ne događa uvek na belom konju, ponekad i jedan magarac može biti sasvim dovoljan (Hristav dolazak je jedan takav već proslavio) .

Pa ipak, koliko je tačno da teorije nema? Uprkos tome, kao što smo i sami rekli, postoje pokušaji, radi se na tome, ide se u tom pravcu, dakle, teži se tome da se stvori jedna, dve ili više teorija koje će, uslovno rečeno, biti pokriće za jednu praksu. Nije li već Marks učinio da nam se jedna takva pojavi? I zašto se ponovo ne obratiti njenu? A on nam lepo kaže: postoje slepe ulice istorije u kojima se čine revolucionarni preokreti čak i onda kada se oni oblače u jedno sasvim drugo ruho: «Tako se Luter maskirao kao apostol Pavle, revolucija od 1989 – 1814 zaodevala se naizmence kao Rimska republika i Rimsko carstvo, a revolucija od 1948 nije umela da uradi ništa bolje nego da parodira čas godinu 1789, čas revolucionarnu tradiciju od 1793».2 Naravno, kao što su uzimali različite kostime tako su postizali i različite učinke. Jedni su razbili feudalno društvo, drugi su učinili da se izgradi građansko. A kad se jednom nova društvena formacija uspostavi, zauvek nestaju stari kostimi i nošnje: «kad je nova društvena formacija jednom bila uspostavljena, nestali su prepotopski kolosi, a s njima i vaskrslo rimsko doba – Bruti, Grasi, Publikole, tribuni, senatori i sam Cezar».3 Na njihovo mesto dolaze novi, zastupnici građanskog, buržoaskog društva. To je jedna od pouka kojima nas istorija uči: «Vaskrsavanje pokajnika u onim revolucijama služilo je, dakle, tome da se slave nove borbe, a ne da se parodiraju stare, da se dati zadatak preuveliča u fantaziji, a ne da se uzmakne od njegovog rešenja u stvarnosti, da se ponovo nađe duh revolucije, a ne da se izazove njena avet».4

Altiser za Marksa kaže da je stvorio jednu nauku: istorijski materijalizam; istovremeno, pokriće za jednu praksu: dijalektički materijalizam.5 Naravno, nauku on ne razumeva u klasičnom smislu teorije, nego i samoj teoriji daje drugačiji akcenat, pokazujući da praksa postoji samo zahvaljujući problemskom području koje otvara. Razlika između teorije i prakse nije, dakle, uslovljena raskorakom između mišljenja i delanja, kako se to činilo klasičnoj matrici, nego upravo raskorakom između nauka i njene predistorije – ideologije. Nauka postoji samo u odnosu na ideologiju, ili na ono ideološko kao njen predmet, i samo onda kada pokušava da se iz sfere ideologije, tj., područja svoje predistorije, uzdigne na ravan svoga predmeta. Ali upravo zato ni ideologija nije nikad odvojena od nauke, svaka nauka u sebi nosi naslage ideološkog i ceo napor naučnika se sastoji u tom pokušaju, donekle sizifovskom, da se odvoji predmet od svoje predistorije. Zato Altiser i može da piše kurzivom: «istorijski materijalizam ne može da zamisli da bi čak i samo komuništičko društvo moglo ikada da se liši ideologije».6 Ukoliko u ideologiji «ljudi, u stvari, ne izražavaju svoje odnose prema svojim egzistencijalnim uslovima, već način na koji oni žive svoj odnos prema svojim uslovima egzistencije»7 utoliko će ona uvek iziskivati postojanje jedne nauka sposobne da osvetli obrnuti odnos: ne način na koji ljudi žive svoj odnos prema uslovima egzistencije – koji je ideološkog porekla i nema neki dublji naučni značaj, već upravo obrnuto, način na koji oni izražavaju svoje odnose prema uslovima egzistencije. Odnositi se prema uslovima vlastite egzistencije to je primarno pitanje nauke. U tom smislu ona jeste, par excelence, jedna praksa.

Međutim, u tome se i krije teškoća. Ona se manje tiče prirode ideologije, ili neke čovekove prirode, koliko same društvene strukture. Zato pitanje ideologije upućuje na postavljanje pitanja o strukturi, tj., na pitanje ''ko'' u suštini određuje ''date društvene odnose''. Postaviti u pitanje samog subjekta znači istpitati samu strukturu. Struktura jeste subjekt, u smislu onoga ''ko'' ''postavlja'' i ''određuje'' date odnose u društvu. Struktura je uvek istorijski uslovljena, ali isto tako ona čuva izvesne nivoe, kako to Altiser u nedostatku boljeg termina naziva, nadodređenosti, koji u krajnjoj istanci determinišu sveukopne suprotnosti. Suprotnosti su u suštini nejednako razvijene, i podrazuvaju izvestan pluralizam, ali uvek pod uticajem izvesne dominante. Struktura sa dominantom pretpostavlja da uvek postoji jedna vladajuća protivurečnost koja u kranjoj istanci vrši determinaciju ostalih. U tome se otkriva razlika između ideološkog i naučnog. Dok ideološko teži da identifikuje jednu protivurečnost, u krajnjoj istanci determinisanu ekonomski, sa dominantnom protivurečnošću, naučni postupak čini obranuto: on pokušava da otkrije dominantnu protivurečnost kao onu koja u osnovi biva nadomeštena determinisanim protivurečnostima. 8 Naučni postupak postaje tim teži ukoliko se uzme u ozbir činjenica da strukturu sačinjava heterogeni spoj nejednakih protivurečnosti, od kojih svaka naravno zadržava pravo da se nazove dominantnom. Samo ukoliko se istraje u pokušaju da se otkriju uslovi egzistencije koji u datom trenutku determinišu druge elemente u nizu, tj., da se pronađe ''najslabija karaka u lancu'' koja istovremeno dozvoljava mogućnost da se celokupni raspored dovede u pitanje, samo tada se može govoriti o stvarno naučnom postupku. To u suštini pokreće jedan novi raspored, pretpostavlja otkrivanje jedne nove strukture sa dominantom, koja će se u potpunosti razlikovati od prethodne, ali koja isto tako neće biti imuna od ideoloških sadržaja. Istorijski gledano, prema Altiseru, nauka i ideologija uvek deluju zajedno na način suprotnosti, i jedino tako jedna dozvoljava da se otkrije druga. Ne bi postojala nauka kada bi ideologija uspela da ispuni totalitet strukture, tj., da protivurečnosti oslobodi njihovog nejednakog i heterogenog sadržaja. To nije u stanju ni nauka, jer strukture odrđeju stepen naučnosti, a u određenim uslovima on se graniči sa dominantnom protivurečnošću, koja nije uvek i za sva vremena takva, nego istorijski uslovljena. Moglo bi se reći da je granica nauke sama nauka, ali granica ideologije je isto tako nauka. I to je skoro jedan kantovski zaključak.

U svojim kasnijim radovima Altiser donekle ublažava svoje shvatanje teorije,9 koje od tada naziva ''teoricizmom'', ali od njega u potpunosti ne odustaje. Mesto ''teorijske prakse'' će od sada zauzeti ''pojava klasa u teoriji'', ali principijelno pitanje prakse i dalje ostaje: pitanje nauke. Odnos između ideologije i nauke se sada pomera ka pitanju istine, a ona se sada otkriva kao ono što «pokazuje sebe i pokazuje lažno» (verum index sui et falsi).10 Ono što je nekada zauzimala nauka u odnosu na ideologiju sada zauzima istina u odnosu na lažnost, ali istina kao konstitutivni momenat sebe i svoje suprotnosti – laži. Istorijski materijalizam je i dalje primer na kome se pokazuje ova pravilnost, a epistemološki prelom i dalje ključno mesto koje deli ideologa od Marksa naučnika. Nauka sada dobija drugačiji status, ona se više ne određuje u odnosu na ideologiju, već u odnosu na svoju predistoriju, koja je nekada zauzimala mesto ideologije, a jedna od osnovnih njenih odlika jeste neodređenost i konkretnost predmeta, neodređeno u tom smislu da nikada ne može da se postavi za jedino važeće (apsolutizujuće) , ali i konkretno u smislu da uvek može da se razgraniči od svakog relativizma.11 Nasuprot naučnoj praksi pojavljuje se filozofska praksa, koja nema svoj predmet, ali koja zato deli postojeće naučne prakse. Nauka jeste ono što izaziva pojavu filozofije (antička geometrija – Platon, moderna prirodna nauka – Dekart), koja deli polje naučnih praksi.

Ipak, čemu tolika digresija o Altiseru? I šta za nas danas znači razmatrati kritiku političke ekonomije? Naravno, nije sporno da se politička ekonomija veoma izmenila od vremena Marksovih analiza. Ali isto tako ostaje pitanje, da li je kritika političke ekonomije još uvek primenljiva u sadašljim istorijskim okolnostima? Da bismo se na trenutak približili odgovoru na ovo pitanje, možda se ponovo moramo vratiti Altiseru. Njegov pojam strukture sa dominantom uzima u obzir okolnost da nije uvek nužno stvari posmatrati onako kako ih je Marks postavio. U jednom istorijskom periodu kritika političke ekonomije je odigrala svoju ulogu, ona je nauku povezala sa radničkim pokretom, ali u drugom, ona isto tako može postati plen ideološke zloupotrebe. Kritika političke ekonomije ima smisla samo ako se posmatra nerazdvojno od savremenih promena. A upravo tu nastaje problem. Šta znači promena u jednom kapitalističkom društvu? Kapitalizam je u stanju da institucionalizuje promenu, da vrši temeljne izmena vlastititih elemenata, ali da se sam kao takav ne menja. U tom smislu je kritika političke ekonomije još uvek aktuelna. Ona nam pokazuje da je jedan od osnovnih pokretača kapitalizma rad, i da on kao takav nije doživeo svoju promenu. Ali ne treba zaboraviti, uvek je u pitanju samo ljudski rad, jer samo na osnovu njega može da se ostvari profit. Mašine po sebi ne donose nikakvu zaradu, osim u tehnologiji proizvodnje, a na duži rok ona je zanemarljiva. Nova sredstva komunikacije i nove tehnologije vlasti dozvoljavaju da danas rad bude produžen u beskonačno, tj. rad danas postaje nezavistan od privatnosti (formula da ''nisi u porodici kada si u fabrici'' više ne važi), jer promene u telekomunikacijama i kompjuterskoj opremi u potpunosti dozvoljavaju da se kuća nikada ni ne napušta. Kritika političke ekonomije, je poput nekih drugih nauka, gotovo završena oblast. Zato danas treba raditi na tome da se nove tehnologije i novi mehanizmi vlasti povezu sa analizama koje je Marks izvšio u Kapitalu. Zato nam se čini da danas kritika političke ekonomije ne može imati samostalan status, odvojen od novih tehnologija i mehanizama vlasti, jer bi se tada rastvorila u jednom ekonomizmu, ili trenutno dominantnom neoliberalizmu, tako da bi se njeni subverzivni potencijali zauvek izgubili. Ekonomija ne može da funcioniše izvan jednog političkog plana, Marks je to znao bolje od svih, a to jako dobro znaju i neoliberali kada danas, umesto politike navodno zagovaraju ekonomiju (primat eksperata u raznim oblastima je dobar dokaz za to). Zato umesto da analiziramo ekonomske teorije (to je imalo smisla u Marksovo vreme kada politička ekonomija nije imala status nauke) danas treba povezati Marksove analize, za koje verujemo da su još uvek aktuelne, sa novim oblicima i tehnikama vlasti, kao i novim tehnologijama.