Askeza, kapitalizam i kritički govor

Govor o askezi zauzima istaknuto mesto kod autora koje je Pol Riker nazvao „majstorima sumnje”. Askeza se pojavljuje kao volja za moć u analizama Genealogije morala, odnosno kao represivna desublimacija u jednom razumevanju psihoanalize. Naš je zadatak da odredimo mesto pitanja askeze u kritici političke ekonomije, s posebnim osvrtom na I knjigu Kapitala. Pre svega moramo videti da ovaj kritički govor ne interpretira askezu u opštoj povesti Zapada, već izrazito u jednoj povesnoj situaciji. Moramo da analiziramo i sam razlog zbog kojeg baš u slučaju Marksa nije posvećena pažnja problematici askeze. Reč je o predrasudi koja smatra da je naglašavanje važnosti askeze svojstveno samo Veberovoj analizi kapitalizma. Za razliku od ovog pristupa moramo drugačije da pročitamo i sam tekst Vebera, moramo se osloboditi od predrasude koja već unapred čita Protestantsku etiku i duh kapitalizma kao puki prigovor shvatanju baze i nadgradnje u istorijskom materijalizmu.
U libidinalnoj ekonomiji I knjige Kapitala ćemo da analiziramo askezu kao askezu kapitaliste koja se pojavljuje u prelazu sa forme novca na formu kapitala, kao askezu radnika koji se odriče proizvoda, potrošnje i o delu koje postaje višak vrednosti. Potrebno je oprezno i sporo čitanje I knjige Kapitala da bismo sagledali koje su od gornjih tačaka analizirane od strane Marksa sa cinizmom, proizvodeći jednu ekonomiju ironije u tekstu. Za razliku od Vebera koji govori o askezi samo ukoliko je ona uslov nastajanja jedne forme kapitalizma i u slučaju „današnje askeze” već govori o utilitarističkoj etici, Marks prikazuje askezu kao deo postojećeg kapitalizma, kao konstitutivni deo dijalektike žudnji.
Na kraju, uz askeze kapitaliste i radnika, analiziraćemo i askezu revolucionara. Najpre ćemo govoriti o Predgovoru Lukača koji je napisao mađarskom izdanju svojim studijama o Lenjinu, u kojem tumačuje Lenjina kao ne-asketički prelom u povesti asketske revolucionarne tradicije. Međutim, naspram Lukača, moguće je uspostavljanje strategije koja bi askezi dala odlučujuću ulogu u revolucionarnoj praksi. Ne prosto kao askeza koja bi npr. mogla pozvati na odricanje potrošnje izvesnih proizvoda, već i kao osnovni praksis.

Iz Lukačevog «Lukács György: Lenin. Magvető Zsebkönyvtár, Budapest, 1970.»
„Međutim, posebna ljudska veličina Lenjina uopšte nije puko biografsko pitanje. Dok demokratija počiva na razdvojenosti društvenog čoveka na citoyen i na bourgois, štaviše, na njihovoj suprotnosti, askeza je bila na najadekvatniji način karakteristična za tip značajnih revolucionara. Dovoljno je samo da mislimo na figuru Robespjera i Sen-Žista u francuskoj revoluciji. Ovaj – po sopstvenoj vrsti, u sopstvenim okolnostima – primeran tip je odigrao značajnu ulogu još i u revoluciji 1917 godine i u narednim revolucijama. Kod nas ga je Oto Korvin zastupio najpregnantnije, a kod Nemaca Maks Levin («Mi, komunisti, smo mrtvaci na dopustu»). Revolucionarni pokret koji je započet od strane marksizma-lenjinizma stvorio je ne-asketski tip, odanog, celog života za revoluciju posvećenog revolucionara. Prva velika figura u kojoj se ovaj fenomen pojavljuje na najvišem stepenu je Lenjin; tokom celog života je realizovao novi etički ideal: čovek može da živi aktivni, savršeni društveni bitak i život koji nas potpuno zadovoljava, iako ne funkcioniše u njemu nikakav partikularni momenat. Potpuno rastvaranje individualnog bitka u društvenom delanju ne treba da sadrži ni iskru asketizma; dobrovoljno vršenje dužnosti, potpuna potčinjenost dužnosti se slaže sa harmoničnom, štaviše, često vedrom, ali, naravno, nikada beskonfliktnim karakterom individualnog bitka. Ovog Lenjina sam hteo da predstavim čitaocima.”

Referenčni teksti:
Karl Marks: Kapital. I tom. Bigz, Prosveta, Beograd, 1973.
Макс Вебер: Сабрани списи о социологији религије. Том 1. Издавачка кнјижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1997.
Lukács György: Lenin. Magvető Zsebkönyvtár, Budapest, 1970.